Slepi miš nije slep!

Slepi miševi, ljiljci ili šišmiši, Chiroptera, od grčkog hir – ruka i pteron – krilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zubi velikog potkovičara, Rhinolophus ferrumequinum, deluju zastrašujuće sve dok ne primetite oznaku za veličinu u gornjem levom uglu slike 🙂 Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i laki! Naravno, važi za Evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji je raspon krila i do 1,5m, a težina do 1,6 kg. Zovu ih leteće lisice i biljojedi su!

U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, pa tako i u Srbiji.  Više o vrstama i načinu života možete pročitati na sajtu speleologa iz Beograda (a ko bi ih bolje poznavao od njih?) http://www.sob.rs/prikaz.php?sta=dokument&direktorijum=slepi%20misevi&tip=zanimljivosti

Ja uporno koristim naziv slepi miševi, a oni uopšte nisu slepi. Imaju oči, vide, možda ne baš najbolje, ali definitivno vide! Za orijentaciju pri letenju i traženje plena (insekti koje hvataju u letu) koriste eholokaciju. Šta je eholokacija? Slepi miš ispušta zvuk visoke frekvencije, a njegove osetljive uši hvataju odjek, tj. zvuk odbijen od nekog predmeta. Na osnovu brzine vraćanja odjeka procenjuju udaljenost prepreke ili plena.

 

 

 

 

 

http://askabiologist.asu.edu/echolocation

Nisu slepi miševi jedini „specijalisti“ za eholokaciju. Isti princip koriste i kitovi, samo se zvuk prostire kroz vodu.

Sonar i radar koriste isti princip .

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se vratimo velikom potkovičaru sa početka priče. Na odličnoj fotografiji biologa i fotografa Dragiše Savića se vidi zašto se zove potkovičar, a i zašto za njega samo rođena mati može reći „Sine moj lepi“ 🙂

Carska bara

Danas sam bila na Carskoj bari.

Lepo vreme za porodičnu šetnju, ni previše toplo, ni previše hladno, komaraca još nema… Divno.

Već na ulazu se vide promene – u pojasu od 800m su posečena stabla negundovca – Acer negundo. Negundovac je introdukovana, a invazivna vrsta. Potiskuje vrbe, topole i hrastove sa obale Starog Begeja. Umesto negundovca zasađene su autohtone vrste drveća.

Staza do vidikovca je uređena, lako se prati. Brodom se može ići vikendom, za sada. Kasnije, kada počne prava sezona, brodić vozi više puta na dan.

U šumi je prelepo. Sve je već olistalo! Uveliko cveta maslačak, mrtva kopriva, mišjakinja, dobričica, počeo je da cveta i gavez. Perunike još nisu procvetale, po mojoj proceni, za nedelju-dve i one će. Koprive su već povelike, a listovi repuha su još „bebe“ u odnosu na one od po pola metra, na koje smo navikli. Videli smo više roda, nekoliko belih čaplji, par divljih pataka, a čuli mnoštvo drugih ptica. Slavuji već uveliko pevaju. E, da, čuli smo i bukavca. Nismo ga videli – što me i ne čudi. Pogledajte – fantastično se bojom i šarom uklapa u trsku.

 

 

Bukavac, Botaurus stellaris, je vrsta čaplje. Zovu ga i nebogled – ima običaj da se, ako mu zapreti opasnost, ukoči, podigne glavu, i „utopi“ se u trsku. Čak se i ljulja u skladu sa ljuljanjem trske kada duva vetar.

 

 

 

 

 

Postoji jedna priča za koju ne znam da li je biološka legenda ili istina. U jednom selu su ljudi čuli neobične zvuke iz obližnje bare. Ponavljali su se iz dana u dan, naročito u zoru. Krenula je priča o neobičnoj pojavi, „nekim čudnim bićima“, pa i duhovima. Priča kaže da su se ljudi obratili i policiji, tražili da se istraži šta se na bari dešava. Na kraju se ispostavilo da je samo jedan bukavac dozivao partnerku 🙂

Proizvodi dubok, grleni zvuk, koji se čuje i na par kilometara.

Nismo bili te sreće (i nije bila zora), ali čuli smo njegovo uobičajno javljanje.

Bukavac spada u ugrožene i zakonom zaštićene vrste. Članak na engleskom, na Wikipediji, kaže da je LC – least concern – jedan od pokazatelja da informacije treba proveravati.