Šumska ili domaća?

Koje jagode više volite? Šumske ili gajene?

Ja glasam za šumske! Šumska jagoda, Fragaria vesca, biljka iz porodice ruža, Rosaceae, je poznata ljudima od davnina. Prirodno je rasprostranjena na severnoj hemisferi, a u današnje vreme je preneta i u druga područja.

Šumska jagoda se može naći u celoj Srbiji, najčešće na obodu šuma, na proplancima. Plodovi počinju da sazrevaju već u maju, a vreme sazrevanja zavisi od temperature. Na većoj nadmorskoj visini se mogu naći zrele jagode i u avgustu, u vreme kada ih u ravnici odavno više nema.

Plodovi šumske jagode jesu sitniji od gajene, ali su ukusniji i predivnog mirisa. Još nešto – sazreli su bez upotrebe hemikalija (veštačkog đubriva, pesticida), naročito kada ih uporedimo sa prvim, krupnim, kao nacrtanim,  jagodama iz plastenika. Zato, krenite u prirodu, u potragu za šumskim jagodama. Ako ih i ne nađete, bar ste proveli dan na čistom vazduhu.

 

 

Jagoda ima zbirni plod koji čine sitne orašice poređane po površini kupaste cvetne lože.

Plod jagode sadrži oko 10% šećera, 1% limunske i vinske kiseline, pektine i druge sastojke (Izvor: dr Jovan Tucakov, Lečenje biljem).

Nadam se da ste, pored svežih, imali priliku da okusite i slatko od divljih jagoda. To treba probati!

Samo da znate, nije svaka jagoda koju nađete u prirodi šumska jagoda. U Srbiji rastu još dve vrste divljih jagoda: pucavica, Fragaria viridis i kitnjača, Fragaria moschata. Njihovi plodovi su sitniji i teže se odvajaju od drške. Nije ni važno koju ste vrstu ubrali, važno je da je zrela i ukusna 🙂

 

 

Bagrem

Bagrem, Robinia pseudoacacia, je vrsta koja spada u porodicu bobova, Fabaceae.

Ko nije okusio mladi cvet bagrema, verovatno, nije bio dete 🙂 U Americi se cvet jede na sledeći način: uvalja se u testo za palačinke i kratko ispeče. Mlade mahune bagrema se mogu koristiti u ishrani, kuvane, kao zamena za boraniju. Treba imati u vidu da je kora stabla otrovna!

Ovu biljku možete videti na jako različitim staništima – od gradske sredine do pošumljenih peščara.

Bagrem je cenjena medonosna biljka, poznat vam je bagremov med. Drvo se koristi na različite načine: za potporu, pravljenje parketa, kao ogrevno drvo…

Samo da znate – bagrem nije evropska vrsta! Donet je iz Severne Amerike u Evropu oko 1600. godine, prvo u Francusku. Tu je i dobio stručni naziv Robinia po misionaru koji ga je sadio, a pseudoacacia znači lažna akacija. U Srbiju je bagrem stigao nešto kasnije, a narod ga je brzo prihvatio i sadio. U današnje vreme ima mnogo i samoniklog bagrema. Bagrem je, po brojnosti, treća vrsta lišćarskog drveta u Srbiji, posle bukve i hrasta (Izvor: Flora SR Srbija).

Koliko se bagrem „primio“ kod nas kazuje i mnoštvo toponima Bagremar.

 

 

Domaći noj?

Nedavno su me đaci ubeđivali da je noj domaća životinja. Po svim kriterijumima koje su navodili ispada da su u pravu! Hajde da vidimo.

Ko hrani nojeve i brine se o njima – čovek, ko ih koristi – čovek.

Rešenje – noj je domaća životinja 🙂

Ali…

Domestifikacija ili pripitomljavanje nije samo odluka da se brinemo o nekoj životinji ili da je koristimo. To je dugotrajan proces pri kojem čovek vrši odabir (veštačku selekciju) jedinki, a pri tome teži da razvija osobine životinje koje su za njega značajne (meso, mleko, rad, privrženost…). Tokom procesa veštačke selekcije menja se učestalost određenih gena. To dovodi do situacije da je domestifikovana životinja i genetički različita od divlje, po nekada se toliko razlikuju da nastaju podvrste, pa čak i nove vrste (vuk i pas).

To jedna strana priče! A druga? Druga strana priče nas vodi u doba Starog Rima gde su nojeve uzgajali zbog jaja i učešća na gladijatorskim igrama, početkom XIX veka nojevi su se gajili zbog perja, u nekim zemljama Afrike popularne su trke nojeva sa jahačima… Danas postoje farme koje gaje nojeve u Africi, Australiji, Evropi… Neke od tih farmi gaje nojeve duže od 100 godina. Ljudi odabiraju jedinke koje će se koristiti dalje u uzgoju. Znači, deluje veštačka selekcija.

Pa sad ti znaj da li je noj (još jedna) domaća životinja? Pitajte me za, možda, 500 godina, situacija će biti jasnija 🙂

 

 

Slepi miš nije slep!

Slepi miševi, ljiljci ili šišmiši, Chiroptera, od grčkog hir – ruka i pteron – krilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zubi velikog potkovičara, Rhinolophus ferrumequinum, deluju zastrašujuće sve dok ne primetite oznaku za veličinu u gornjem levom uglu slike 🙂 Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i laki! Naravno, važi za Evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji je raspon krila i do 1,5m, a težina do 1,6 kg. Zovu ih leteće lisice i biljojedi su!

U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, pa tako i u Srbiji.  Više o vrstama i načinu života možete pročitati na sajtu speleologa iz Beograda (a ko bi ih bolje poznavao od njih?) http://www.sob.rs/prikaz.php?sta=dokument&direktorijum=slepi%20misevi&tip=zanimljivosti

Ja uporno koristim naziv slepi miševi, a oni uopšte nisu slepi. Imaju oči, vide, možda ne baš najbolje, ali definitivno vide! Za orijentaciju pri letenju i traženje plena (insekti koje hvataju u letu) koriste eholokaciju. Šta je eholokacija? Slepi miš ispušta zvuk visoke frekvencije, a njegove osetljive uši hvataju odjek, tj. zvuk odbijen od nekog predmeta. Na osnovu brzine vraćanja odjeka procenjuju udaljenost prepreke ili plena.

 

 

 

 

 

http://askabiologist.asu.edu/echolocation

Nisu slepi miševi jedini „specijalisti“ za eholokaciju. Isti princip koriste i kitovi, samo se zvuk prostire kroz vodu.

Sonar i radar koriste isti princip .

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se vratimo velikom potkovičaru sa početka priče. Na odličnoj fotografiji biologa i fotografa Dragiše Savića se vidi zašto se zove potkovičar, a i zašto za njega samo rođena mati može reći „Sine moj lepi“ 🙂

K’o pokis’o vrabac

Ne znam zašto se tako kaže kada znamo da se vrabac posle kiše protrese i odleti 🙂 Vrabac ne pokisne „do gole kože“ zato što ima trtičnu (masnu) žlezdu. Trtičnu žlezdu imaju skoro sve ptice, a naročito je razvijena kod vodenih ptica. Ptice kljunom razmazuju masnoću po perju, pa voda sklizne sa perja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Interesantno je ponašanje pupavca, Upupa epops. U vreme gnežđenja, trtična žlezda ženke koja leži na jajima, luči sekret jako neprijatnog mirisa i tako odbija potencijalne predatore. Sekret ima i baktericidno dejstvo. Mladunci, takođe, luče taj smrdljivi sekret sve dok ne napuste gnezdo. Inače, pupavac je ptica koju ćete videti na otvorenim staništima gde lovi insekte, ponekad i sitne gmizavce i žabe, a gnezdo je smešteno u šumi, u duplji drveta. Pupavci su poznati po javljanju, „up-up-up“, ali i po prekrasnoj ćubici na glavi koju imaju i mužjaci i ženke. Spadaju u selice, hladni deo godine provode u Africi.

Kako da izmerim drvo?

Maj je Mesec matematike. Više o tome možete videti na http://m3.cpn.rs/program/

Evo jednog primera kako možete u biologiji upotrebiti znanje matematike.

Znamo kako se može izmeriti drvo. Popneš se na drvo sa kanapom u džepu… Ma, mora da postoji i lakši način 🙂

Pogledajte! Meni se mnogo sviđa prvi, indijanski metod 🙂

Naravno, postoji još načina.

Uostalom, ako je Tales iz Mileta (624 – 547 g.pne.) uspeo pomoću senke da izmeri Keopsovu piramidu, zašto mi ne bismo mogli visinu drveta 🙂

Otac transfuzije

Karl Landstainer  (1868 – 1943)

Karl Landštajner je otkrio krvne grupe (1900), a sa Aleksandrom Vinerom i rezus faktor (Rh faktor) 1937. godine. Njihova otkrića su omogućila bezbednu transfuziju krvi i spasila živote miliona ljudi. O ranijim pokušajima transfuzije možete pročitati na blogu:  http://petarpoznic.wordpress.com/2012/03/29/istorija-transfuzije-krvi/ Reći ću vam samo – srećni smo što živimo u današnje vreme!

Da se vratimo našem naučniku. Dobio je Nobelovu nagradu za medicinu 1930. godine.

Ali to nije sve! Karl Landštajner je, sa dvojicom kolega, otkrio polio virus (1908). Polio virus izaziva dečju paralizu, oboljenje koje je zahvaljujući redovnoj vakcinaciji dece, danas retko u svetu.

Zanimljivosti o krvnim grupama:

Nisu sve krvne grupe ljudi nastale u isto vreme! Najstarija krvna grupa je O, a najmlađa je AB, smatra se da postoji tek oko 1000 godina! Učestalost krvnih grupa je različita kod stanovnika različitih kontinenata, pa i naroda. Naravno, sa pojačanim migracijama stanovništva dolazi i do menjanja učestalosti. Ako vas interesuje, evo učestalosti krvnih grupa u Srbiji (podatak sa sajta Zavoda za transfuziju krvi Vojvodine, Novi Sad):

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rečnik

Transfuzija (lat. transfudere – preliti) je prenošenje krvi i njenih produkata iz krvnog sistema jedne u krvni sistem druge osobe. Transfuzija ne znači uvek davanje kompletne krvi pacijentu, nekada su to samo crvena krvna zrnca (eritrociti), samo bela krvna zrnca (leukociti), krvne pločice (trombociti) ili krvna plazma.

Slavuj

Postoje dve vrste slavuja u Evropi: mali slavuj, Luscinia megarhynchos i veliki slavuj, Luscinia luscinia. Obe vrste su selice, a samo mali slavuj se gnezdi kod nas.

slavuj

 

Slavuj se teško može videti. Gnezda su dobro zaklonjena od pogleda, u gustom žbunju. Ali zato ga možete čuti. Slavuji pevaju i danju i noću, ali se noću, kada druge ptice zaćute, bolje čuje. Ne znam da li je svestan lepote svoje pesme, ali pogledajte kako ponosno stoji dok peva. Pevaju mužjaci slavuja i tako privlače ženke.

 

 

Verujem da svi prepoznaju pesmu slavuja. Ali, kako oni znaju tu pesmu? Naučnici su, naravno, istraživali taj fenomen. Ispostavilo se da ptići ptica pevačica  „brbljaju“ dok su mladunci. Pravo pevanje ptice uče! Pošto ne umeju da čitaju note 🙂 melodiju uče slušajući jedinke svoje vrste. Ako se mladunac izdvoji od samog izleganja iz jajeta, nikada ne čuje jedinke iste vrste, on neće moći da peva ni kada odraste. Pošto odrasli slavuji prestaju da pevaju posle perioda svijanja gnezda, mladi uče da pevaju tek sledećeg proleća! Utvrđeno je da slavuji u gradu pevaju glasnije od onih koji su u šumi, verovatno da bi nadjačali gradsku buku.

 

 

 

 

Piktogram

Piktogram (lat. pictus slikan, naslikan) – slika predmeta kao simbol određene reči, najstariji oblik pisma.

Izvor: Klajn, Ivan; Šipka, Milan, „Veliki rečnik stranih reči i izraza“ Prometej, Novi Sad 2006.

Piktograme viđamo svakodnevno.  Često ih i ne primećujemo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ove bih primetila 🙂

 

 

 

 

 

 

 

Zašto uopšte o piktogramima?

Približava se vreme izleta. Razumemo se, zar ne 🙂

Biljka sa naslovne strane

Volim odmor na planinama. Volim leto na planini. Volim duge šetnje, pa i uspone na vrhove. Da se razumemo, ne mislim na neke alpinističke staze ili teške uspone. Govorim o onim stazama koje svako, bez velike pripreme, može da prođe. Nagrada za uspon je lep pogled, čist vazduh udahnut punim plućima. Posebna nagrada za mene je kada vidim neku biljku koje u mojoj ravnici nema.

Epilobium anguistifolium, vrbolika, vrbica ili kiprovina. Cveta tokom proleća i leta. Početkom avgusta, na Suvom rudištu (Kopaonik), ona je još uvek bila u cvetu 🙂 Mladi listovi vrbolike su jestivi, a spada u medonosne biljke. Zbog lepih cvasti mnoge vrste Epilobium-a se gaje kao ukrasne.

vrbolikavrbolika