Vodopija nije žedna

Koliko ste puta prošli pored ove biljke a da je niste ni pogledali?

Pa, to je česta biljka, ima je svuda, zove se… kako ono beše?

Vodopija, cikorija, gologuza (ha, ha). U nekim krajevima je zovu ženetrga.

Svaki od ovih naziva ima objašnjenje.

Vodopija – ima dugačak, vretenast koren koji dopire do vode i kada je suša.

Cikorija – od stručnog naziva Cichorium intybus.

Gologuza – donji listovi su skupljeni u rozetu, a listovi na stablu su sitni, neugledni.

Ženetrga – ne znam da li želite da znate!? Naziv datira iz vremena kada su vračare izazivale pobačaj pomoću korena ove biljke.

Srećom, vodopija se danas koristi na mnoge druge načine!

Vodopija je lekovita. Za lečenje se, uglavnom, koristi koren koji se sakuplja u jesen. O upotrebi vodopije za lečenje možete pročitati u knjizi dr Jovana Tucakova „Lečenje biljem“. Sigurna sam da većina vas ima tu knjigu u kući ili je imaju baba i deda 🙂

Vodopiju zovu i „sirotinjska kafa“. Koren se peče, melje i priprema kao i prava kafa . Ovaj napitak je poznat pod imenom divka ili cigura. Ukus je bolji ako se pomeša sa pravom kafom. Pitajte roditelje. Sigurno se sećaju divke (iz čuvenih devedesetih godina).

Još davno su ljudi uočili da su mladi listovi vodopije jestivi.  Danas se gaji mnogo sorti vodopije. Možda ste neku i probali, a da niste ni znali. Prodaje se pod imenom radič ili endevija.

Poređenja radi, na levoj slici je rozeta listova samonikle vodopije, a na desnoj gajene sorte.

 

 

 

 

 

 

 

Ako ništa drugo, zapamtite biljku zbog ovih lepih, plavih cvetova.

 

 

 

 

 

 

 

Tisa je procvetala!

Tiski cvet, Palingenia longicauda, je najveća evropska vrsta vodenog cveta, dužina tela sa cercima dostiže i 12 cm.  Da ne bude zabune, vodeni cvetovi su insekti!

Ovi insekti se zovu i jednodnevnici jer taman toliko traje život imaga (odrasle jedinke). Tačnije, mužjaci žive samo par sati!

Tiski cvetovi najveći deo svog života, 3 godine,  provedu zariveni u  muljevito dno reke Tise. Sredinom juna se preobražavaju i presvlače, izleću u velikom broju. Mužjaci i ženke lete tik iznad vode, sparuju se, a već u sumrak istog dana voda biva pokrivena telima uginulih mužjaka. Ženke požive još malo, taman koliko da polože jaja, a zatim i one uginu. Jaja potonu na dno, iz njih se za 45 dana razvija larva koja nastavlja svoj život u mulju.

Nekada je ovaj prirodni fenomen mogao da se vidi i na drugim rekama, ali danas samo na Tisi u Mađarskoj i Srbiji.

Kada se u januaru 2000. godine dogodila ekološka katastrofa, izlivanje velike količine otpadne vode iz rudnika zlata zagađene cijanidom, postojala je bojazan da je Tiski cvet izgubljen zauvek. Srećom, već sledeće godine se pokazalo da je vrsta preživela. Nadam se da više neće biti takvih katastrofa jer ova vrsta insekata ne podnosi zagađene vode.

Pogledajte!

Vodnjača, potajnica, vilina kosica

Šta je zajedničko ovim biljkama? Nemaju hlorofil, ne vrše fotosintezu – one su paraziti!

Potajnica, Lathraea squamaria, je biljka sa sitnim, bledocrvenim cvetovima skupljenim u grozdastu cvast.

Vidite i sami da ova biljka nema zelene listove. Potajnica ima razgranat koren kojim obuhvata koren biljke domaćina i iz njega crpi potrebne supstance. Parazitira, najčešće, na korenu bukve, jove ili leske, a ima je u celoj Srbiji. Potražite pogledom po suvom lišću, po podu šume u blizini ovog drveća. Možda je ugledate!

 

 

 

 

 

 

 

 

Vodnjača ili volovod, Orobranche sp,  je rod biljaka koji ima više od 200 predstavnika, a u Srbiji 24 (Izvor: Flora SR Srbije). Naravno, ni ove biljke nemaju  zelene listove. Vodnjače su paraziti različitih zeljastih biljaka. Većina vrsta ima više „omiljenih“ domaćina iz čijeg korena crpe potrebne supstance.

 

 

 

 

 

 

 

Vilina kosica, Cuscuta sp, je parazitska biljka kod nas zastupljena sa 10 vrsta. Za razliku od prethodnih, vilina kosica nema ni koren! Celu biljku čini izduženo, uvijajuće stablo sa haustorijama (pijavkama) kojima je pričvršćena za biljku domaćina.

Stablo je žuto ili crvenkasto, a može  da prekrije velike površine zeljaste vegetacije.

Za razliku od vilinskog imena posledice prisustva ove biljke nisu ni malo „vilinske“.

 

 

 

Kada se raširi na poljima deteline, krompira, šećerne repe i drugih gajenih biljaka desetkuje rod. Vilinu kosicu je jako teško suzbijati na obradivim površinama jer se rasejava i vetrom i pomoću životinja. Seme je sitno, a jedna jedinka proizvodi i do 3000 semena godišnje. Kažu da je jedini „lek“ ne gajiti biljke koje su potencijalni domaćini vilinskoj kosici duži niz godina na zaraženoj površini zato što njeno seme zadržava sposobnost klijanja do 5, pa i 6 godina. Tako sitna i nežna biljka, a pravi tako velike probleme poljoprivrednicima!

 Na slici se vide sitni cvetovi ovog „vilinskog monstruma“.

 

 

 

 

Šumska ili domaća?

Koje jagode više volite? Šumske ili gajene?

Ja glasam za šumske! Šumska jagoda, Fragaria vesca, biljka iz porodice ruža, Rosaceae, je poznata ljudima od davnina. Prirodno je rasprostranjena na severnoj hemisferi, a u današnje vreme je preneta i u druga područja.

Šumska jagoda se može naći u celoj Srbiji, najčešće na obodu šuma, na proplancima. Plodovi počinju da sazrevaju već u maju, a vreme sazrevanja zavisi od temperature. Na većoj nadmorskoj visini se mogu naći zrele jagode i u avgustu, u vreme kada ih u ravnici odavno više nema.

Plodovi šumske jagode jesu sitniji od gajene, ali su ukusniji i predivnog mirisa. Još nešto – sazreli su bez upotrebe hemikalija (veštačkog đubriva, pesticida), naročito kada ih uporedimo sa prvim, krupnim, kao nacrtanim,  jagodama iz plastenika. Zato, krenite u prirodu, u potragu za šumskim jagodama. Ako ih i ne nađete, bar ste proveli dan na čistom vazduhu.

 

 

Jagoda ima zbirni plod koji čine sitne orašice poređane po površini kupaste cvetne lože.

Plod jagode sadrži oko 10% šećera, 1% limunske i vinske kiseline, pektine i druge sastojke (Izvor: dr Jovan Tucakov, Lečenje biljem).

Nadam se da ste, pored svežih, imali priliku da okusite i slatko od divljih jagoda. To treba probati!

Samo da znate, nije svaka jagoda koju nađete u prirodi šumska jagoda. U Srbiji rastu još dve vrste divljih jagoda: pucavica, Fragaria viridis i kitnjača, Fragaria moschata. Njihovi plodovi su sitniji i teže se odvajaju od drške. Nije ni važno koju ste vrstu ubrali, važno je da je zrela i ukusna 🙂

 

 

Bagrem

Bagrem, Robinia pseudoacacia, je vrsta koja spada u porodicu bobova, Fabaceae.

Ko nije okusio mladi cvet bagrema, verovatno, nije bio dete 🙂 U Americi se cvet jede na sledeći način: uvalja se u testo za palačinke i kratko ispeče. Mlade mahune bagrema se mogu koristiti u ishrani, kuvane, kao zamena za boraniju. Treba imati u vidu da je kora stabla otrovna!

Ovu biljku možete videti na jako različitim staništima – od gradske sredine do pošumljenih peščara.

Bagrem je cenjena medonosna biljka, poznat vam je bagremov med. Drvo se koristi na različite načine: za potporu, pravljenje parketa, kao ogrevno drvo…

Samo da znate – bagrem nije evropska vrsta! Donet je iz Severne Amerike u Evropu oko 1600. godine, prvo u Francusku. Tu je i dobio stručni naziv Robinia po misionaru koji ga je sadio, a pseudoacacia znači lažna akacija. U Srbiju je bagrem stigao nešto kasnije, a narod ga je brzo prihvatio i sadio. U današnje vreme ima mnogo i samoniklog bagrema. Bagrem je, po brojnosti, treća vrsta lišćarskog drveta u Srbiji, posle bukve i hrasta (Izvor: Flora SR Srbija).

Koliko se bagrem „primio“ kod nas kazuje i mnoštvo toponima Bagremar.

 

 

Domaći noj?

Nedavno su me đaci ubeđivali da je noj domaća životinja. Po svim kriterijumima koje su navodili ispada da su u pravu! Hajde da vidimo.

Ko hrani nojeve i brine se o njima – čovek, ko ih koristi – čovek.

Rešenje – noj je domaća životinja 🙂

Ali…

Domestifikacija ili pripitomljavanje nije samo odluka da se brinemo o nekoj životinji ili da je koristimo. To je dugotrajan proces pri kojem čovek vrši odabir (veštačku selekciju) jedinki, a pri tome teži da razvija osobine životinje koje su za njega značajne (meso, mleko, rad, privrženost…). Tokom procesa veštačke selekcije menja se učestalost određenih gena. To dovodi do situacije da je domestifikovana životinja i genetički različita od divlje, po nekada se toliko razlikuju da nastaju podvrste, pa čak i nove vrste (vuk i pas).

To jedna strana priče! A druga? Druga strana priče nas vodi u doba Starog Rima gde su nojeve uzgajali zbog jaja i učešća na gladijatorskim igrama, početkom XIX veka nojevi su se gajili zbog perja, u nekim zemljama Afrike popularne su trke nojeva sa jahačima… Danas postoje farme koje gaje nojeve u Africi, Australiji, Evropi… Neke od tih farmi gaje nojeve duže od 100 godina. Ljudi odabiraju jedinke koje će se koristiti dalje u uzgoju. Znači, deluje veštačka selekcija.

Pa sad ti znaj da li je noj (još jedna) domaća životinja? Pitajte me za, možda, 500 godina, situacija će biti jasnija 🙂

 

 

Slepi miš nije slep!

Slepi miševi, ljiljci ili šišmiši, Chiroptera, od grčkog hir – ruka i pteron – krilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zubi velikog potkovičara, Rhinolophus ferrumequinum, deluju zastrašujuće sve dok ne primetite oznaku za veličinu u gornjem levom uglu slike 🙂 Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i laki! Naravno, važi za Evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji je raspon krila i do 1,5m, a težina do 1,6 kg. Zovu ih leteće lisice i biljojedi su!

U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, pa tako i u Srbiji.  Više o vrstama i načinu života možete pročitati na sajtu speleologa iz Beograda (a ko bi ih bolje poznavao od njih?) http://www.sob.rs/prikaz.php?sta=dokument&direktorijum=slepi%20misevi&tip=zanimljivosti

Ja uporno koristim naziv slepi miševi, a oni uopšte nisu slepi. Imaju oči, vide, možda ne baš najbolje, ali definitivno vide! Za orijentaciju pri letenju i traženje plena (insekti koje hvataju u letu) koriste eholokaciju. Šta je eholokacija? Slepi miš ispušta zvuk visoke frekvencije, a njegove osetljive uši hvataju odjek, tj. zvuk odbijen od nekog predmeta. Na osnovu brzine vraćanja odjeka procenjuju udaljenost prepreke ili plena.

 

 

 

 

 

http://askabiologist.asu.edu/echolocation

Nisu slepi miševi jedini „specijalisti“ za eholokaciju. Isti princip koriste i kitovi, samo se zvuk prostire kroz vodu.

Sonar i radar koriste isti princip .

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se vratimo velikom potkovičaru sa početka priče. Na odličnoj fotografiji biologa i fotografa Dragiše Savića se vidi zašto se zove potkovičar, a i zašto za njega samo rođena mati može reći „Sine moj lepi“ 🙂