Планета инсеката

Инсекте примећујемо када нам сметају или ако су лепи, интересантни. Склони смо да кажемо да нам сметају, да нас угрожавају. Заборављамо да живимо на њиховој планети!

“If all the insects were to disappear from the earth, within 50 years all life on earth would end. If all human beings disappeared from the earth, within 50 years all forms of life would flourish.”
― Jonas Salk

Колико стварно има врста инсеката? Наћи ћете различите податке, процене се крећу од око милион па до невероватних 30 милиона врста. Колико јединки? Ееее, то већ покушајте сами 🙂 Сетите се да у једном мравињаку може бити и више од 100000 мрава.

Ред је да боље упознамо наше „домаћине“.

Наставиће се…

Advertisements

Tisa je procvetala!

Tiski cvet, Palingenia longicauda, je najveća evropska vrsta vodenog cveta, dužina tela sa cercima dostiže i 12 cm.  Da ne bude zabune, vodeni cvetovi su insekti!

Ovi insekti se zovu i jednodnevnici jer taman toliko traje život imaga (odrasle jedinke). Tačnije, mužjaci žive samo par sati!

Tiski cvetovi najveći deo svog života, 3 godine,  provedu zariveni u  muljevito dno reke Tise. Sredinom juna se preobražavaju i presvlače, izleću u velikom broju. Mužjaci i ženke lete tik iznad vode, sparuju se, a već u sumrak istog dana voda biva pokrivena telima uginulih mužjaka. Ženke požive još malo, taman koliko da polože jaja, a zatim i one uginu. Jaja potonu na dno, iz njih se za 45 dana razvija larva koja nastavlja svoj život u mulju.

Nekada je ovaj prirodni fenomen mogao da se vidi i na drugim rekama, ali danas samo na Tisi u Mađarskoj i Srbiji.

Kada se u januaru 2000. godine dogodila ekološka katastrofa, izlivanje velike količine otpadne vode iz rudnika zlata zagađene cijanidom, postojala je bojazan da je Tiski cvet izgubljen zauvek. Srećom, već sledeće godine se pokazalo da je vrsta preživela. Nadam se da više neće biti takvih katastrofa jer ova vrsta insekata ne podnosi zagađene vode.

Pogledajte!

Domaći noj?

Nedavno su me đaci ubeđivali da je noj domaća životinja. Po svim kriterijumima koje su navodili ispada da su u pravu! Hajde da vidimo.

Ko hrani nojeve i brine se o njima – čovek, ko ih koristi – čovek.

Rešenje – noj je domaća životinja 🙂

Ali…

Domestifikacija ili pripitomljavanje nije samo odluka da se brinemo o nekoj životinji ili da je koristimo. To je dugotrajan proces pri kojem čovek vrši odabir (veštačku selekciju) jedinki, a pri tome teži da razvija osobine životinje koje su za njega značajne (meso, mleko, rad, privrženost…). Tokom procesa veštačke selekcije menja se učestalost određenih gena. To dovodi do situacije da je domestifikovana životinja i genetički različita od divlje, po nekada se toliko razlikuju da nastaju podvrste, pa čak i nove vrste (vuk i pas).

To jedna strana priče! A druga? Druga strana priče nas vodi u doba Starog Rima gde su nojeve uzgajali zbog jaja i učešća na gladijatorskim igrama, početkom XIX veka nojevi su se gajili zbog perja, u nekim zemljama Afrike popularne su trke nojeva sa jahačima… Danas postoje farme koje gaje nojeve u Africi, Australiji, Evropi… Neke od tih farmi gaje nojeve duže od 100 godina. Ljudi odabiraju jedinke koje će se koristiti dalje u uzgoju. Znači, deluje veštačka selekcija.

Pa sad ti znaj da li je noj (još jedna) domaća životinja? Pitajte me za, možda, 500 godina, situacija će biti jasnija 🙂

 

 

Slepi miš nije slep!

Slepi miševi, ljiljci ili šišmiši, Chiroptera, od grčkog hir – ruka i pteron – krilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zubi velikog potkovičara, Rhinolophus ferrumequinum, deluju zastrašujuće sve dok ne primetite oznaku za veličinu u gornjem levom uglu slike 🙂 Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i laki! Naravno, važi za Evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji je raspon krila i do 1,5m, a težina do 1,6 kg. Zovu ih leteće lisice i biljojedi su!

U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, pa tako i u Srbiji.  Više o vrstama i načinu života možete pročitati na sajtu speleologa iz Beograda (a ko bi ih bolje poznavao od njih?) http://www.sob.rs/prikaz.php?sta=dokument&direktorijum=slepi%20misevi&tip=zanimljivosti

Ja uporno koristim naziv slepi miševi, a oni uopšte nisu slepi. Imaju oči, vide, možda ne baš najbolje, ali definitivno vide! Za orijentaciju pri letenju i traženje plena (insekti koje hvataju u letu) koriste eholokaciju. Šta je eholokacija? Slepi miš ispušta zvuk visoke frekvencije, a njegove osetljive uši hvataju odjek, tj. zvuk odbijen od nekog predmeta. Na osnovu brzine vraćanja odjeka procenjuju udaljenost prepreke ili plena.

 

 

 

 

 

http://askabiologist.asu.edu/echolocation

Nisu slepi miševi jedini „specijalisti“ za eholokaciju. Isti princip koriste i kitovi, samo se zvuk prostire kroz vodu.

Sonar i radar koriste isti princip .

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se vratimo velikom potkovičaru sa početka priče. Na odličnoj fotografiji biologa i fotografa Dragiše Savića se vidi zašto se zove potkovičar, a i zašto za njega samo rođena mati može reći „Sine moj lepi“ 🙂

K’o pokis’o vrabac

Ne znam zašto se tako kaže kada znamo da se vrabac posle kiše protrese i odleti 🙂 Vrabac ne pokisne „do gole kože“ zato što ima trtičnu (masnu) žlezdu. Trtičnu žlezdu imaju skoro sve ptice, a naročito je razvijena kod vodenih ptica. Ptice kljunom razmazuju masnoću po perju, pa voda sklizne sa perja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Interesantno je ponašanje pupavca, Upupa epops. U vreme gnežđenja, trtična žlezda ženke koja leži na jajima, luči sekret jako neprijatnog mirisa i tako odbija potencijalne predatore. Sekret ima i baktericidno dejstvo. Mladunci, takođe, luče taj smrdljivi sekret sve dok ne napuste gnezdo. Inače, pupavac je ptica koju ćete videti na otvorenim staništima gde lovi insekte, ponekad i sitne gmizavce i žabe, a gnezdo je smešteno u šumi, u duplji drveta. Pupavci su poznati po javljanju, „up-up-up“, ali i po prekrasnoj ćubici na glavi koju imaju i mužjaci i ženke. Spadaju u selice, hladni deo godine provode u Africi.

Slavuj

Postoje dve vrste slavuja u Evropi: mali slavuj, Luscinia megarhynchos i veliki slavuj, Luscinia luscinia. Obe vrste su selice, a samo mali slavuj se gnezdi kod nas.

slavuj

 

Slavuj se teško može videti. Gnezda su dobro zaklonjena od pogleda, u gustom žbunju. Ali zato ga možete čuti. Slavuji pevaju i danju i noću, ali se noću, kada druge ptice zaćute, bolje čuje. Ne znam da li je svestan lepote svoje pesme, ali pogledajte kako ponosno stoji dok peva. Pevaju mužjaci slavuja i tako privlače ženke.

 

 

Verujem da svi prepoznaju pesmu slavuja. Ali, kako oni znaju tu pesmu? Naučnici su, naravno, istraživali taj fenomen. Ispostavilo se da ptići ptica pevačica  „brbljaju“ dok su mladunci. Pravo pevanje ptice uče! Pošto ne umeju da čitaju note 🙂 melodiju uče slušajući jedinke svoje vrste. Ako se mladunac izdvoji od samog izleganja iz jajeta, nikada ne čuje jedinke iste vrste, on neće moći da peva ni kada odraste. Pošto odrasli slavuji prestaju da pevaju posle perioda svijanja gnezda, mladi uče da pevaju tek sledećeg proleća! Utvrđeno je da slavuji u gradu pevaju glasnije od onih koji su u šumi, verovatno da bi nadjačali gradsku buku.