Планета инсеката

Инсекте примећујемо када нам сметају или ако су лепи, интересантни. Склони смо да кажемо да нам сметају, да нас угрожавају. Заборављамо да живимо на њиховој планети!

“If all the insects were to disappear from the earth, within 50 years all life on earth would end. If all human beings disappeared from the earth, within 50 years all forms of life would flourish.”
― Jonas Salk

Колико стварно има врста инсеката? Наћи ћете различите податке, процене се крећу од око милион па до невероватних 30 милиона врста. Колико јединки? Ееее, то већ покушајте сами 🙂 Сетите се да у једном мравињаку може бити и више од 100000 мрава.

Ред је да боље упознамо наше „домаћине“.

Наставиће се…

Advertisements

Vodopija nije žedna

Koliko ste puta prošli pored ove biljke a da je niste ni pogledali?

Pa, to je česta biljka, ima je svuda, zove se… kako ono beše?

Vodopija, cikorija, gologuza (ha, ha). U nekim krajevima je zovu ženetrga.

Svaki od ovih naziva ima objašnjenje.

Vodopija – ima dugačak, vretenast koren koji dopire do vode i kada je suša.

Cikorija – od stručnog naziva Cichorium intybus.

Gologuza – donji listovi su skupljeni u rozetu, a listovi na stablu su sitni, neugledni.

Ženetrga – ne znam da li želite da znate!? Naziv datira iz vremena kada su vračare izazivale pobačaj pomoću korena ove biljke.

Srećom, vodopija se danas koristi na mnoge druge načine!

Vodopija je lekovita. Za lečenje se, uglavnom, koristi koren koji se sakuplja u jesen. O upotrebi vodopije za lečenje možete pročitati u knjizi dr Jovana Tucakova „Lečenje biljem“. Sigurna sam da većina vas ima tu knjigu u kući ili je imaju baba i deda 🙂

Vodopiju zovu i „sirotinjska kafa“. Koren se peče, melje i priprema kao i prava kafa . Ovaj napitak je poznat pod imenom divka ili cigura. Ukus je bolji ako se pomeša sa pravom kafom. Pitajte roditelje. Sigurno se sećaju divke (iz čuvenih devedesetih godina).

Još davno su ljudi uočili da su mladi listovi vodopije jestivi.  Danas se gaji mnogo sorti vodopije. Možda ste neku i probali, a da niste ni znali. Prodaje se pod imenom radič ili endevija.

Poređenja radi, na levoj slici je rozeta listova samonikle vodopije, a na desnoj gajene sorte.

 

 

 

 

 

 

 

Ako ništa drugo, zapamtite biljku zbog ovih lepih, plavih cvetova.

 

 

 

 

 

 

 

Bagrem

Bagrem, Robinia pseudoacacia, je vrsta koja spada u porodicu bobova, Fabaceae.

Ko nije okusio mladi cvet bagrema, verovatno, nije bio dete 🙂 U Americi se cvet jede na sledeći način: uvalja se u testo za palačinke i kratko ispeče. Mlade mahune bagrema se mogu koristiti u ishrani, kuvane, kao zamena za boraniju. Treba imati u vidu da je kora stabla otrovna!

Ovu biljku možete videti na jako različitim staništima – od gradske sredine do pošumljenih peščara.

Bagrem je cenjena medonosna biljka, poznat vam je bagremov med. Drvo se koristi na različite načine: za potporu, pravljenje parketa, kao ogrevno drvo…

Samo da znate – bagrem nije evropska vrsta! Donet je iz Severne Amerike u Evropu oko 1600. godine, prvo u Francusku. Tu je i dobio stručni naziv Robinia po misionaru koji ga je sadio, a pseudoacacia znači lažna akacija. U Srbiju je bagrem stigao nešto kasnije, a narod ga je brzo prihvatio i sadio. U današnje vreme ima mnogo i samoniklog bagrema. Bagrem je, po brojnosti, treća vrsta lišćarskog drveta u Srbiji, posle bukve i hrasta (Izvor: Flora SR Srbija).

Koliko se bagrem „primio“ kod nas kazuje i mnoštvo toponima Bagremar.

 

 

Domaći noj?

Nedavno su me đaci ubeđivali da je noj domaća životinja. Po svim kriterijumima koje su navodili ispada da su u pravu! Hajde da vidimo.

Ko hrani nojeve i brine se o njima – čovek, ko ih koristi – čovek.

Rešenje – noj je domaća životinja 🙂

Ali…

Domestifikacija ili pripitomljavanje nije samo odluka da se brinemo o nekoj životinji ili da je koristimo. To je dugotrajan proces pri kojem čovek vrši odabir (veštačku selekciju) jedinki, a pri tome teži da razvija osobine životinje koje su za njega značajne (meso, mleko, rad, privrženost…). Tokom procesa veštačke selekcije menja se učestalost određenih gena. To dovodi do situacije da je domestifikovana životinja i genetički različita od divlje, po nekada se toliko razlikuju da nastaju podvrste, pa čak i nove vrste (vuk i pas).

To jedna strana priče! A druga? Druga strana priče nas vodi u doba Starog Rima gde su nojeve uzgajali zbog jaja i učešća na gladijatorskim igrama, početkom XIX veka nojevi su se gajili zbog perja, u nekim zemljama Afrike popularne su trke nojeva sa jahačima… Danas postoje farme koje gaje nojeve u Africi, Australiji, Evropi… Neke od tih farmi gaje nojeve duže od 100 godina. Ljudi odabiraju jedinke koje će se koristiti dalje u uzgoju. Znači, deluje veštačka selekcija.

Pa sad ti znaj da li je noj (još jedna) domaća životinja? Pitajte me za, možda, 500 godina, situacija će biti jasnija 🙂

 

 

Slepi miš nije slep!

Slepi miševi, ljiljci ili šišmiši, Chiroptera, od grčkog hir – ruka i pteron – krilo.

 

 

 

 

 

 

 

 

Zubi velikog potkovičara, Rhinolophus ferrumequinum, deluju zastrašujuće sve dok ne primetite oznaku za veličinu u gornjem levom uglu slike 🙂 Većina ljudi se iznenadi kada vidi koliko su slepi miševi mali i laki! Naravno, važi za Evropske vrste. U Aziji živi vrste slepih miševa čiji je raspon krila i do 1,5m, a težina do 1,6 kg. Zovu ih leteće lisice i biljojedi su!

U najvećem broju zemalja Evrope slepi miševi su zakonom zaštićeni, pa tako i u Srbiji.  Više o vrstama i načinu života možete pročitati na sajtu speleologa iz Beograda (a ko bi ih bolje poznavao od njih?) http://www.sob.rs/prikaz.php?sta=dokument&direktorijum=slepi%20misevi&tip=zanimljivosti

Ja uporno koristim naziv slepi miševi, a oni uopšte nisu slepi. Imaju oči, vide, možda ne baš najbolje, ali definitivno vide! Za orijentaciju pri letenju i traženje plena (insekti koje hvataju u letu) koriste eholokaciju. Šta je eholokacija? Slepi miš ispušta zvuk visoke frekvencije, a njegove osetljive uši hvataju odjek, tj. zvuk odbijen od nekog predmeta. Na osnovu brzine vraćanja odjeka procenjuju udaljenost prepreke ili plena.

 

 

 

 

 

http://askabiologist.asu.edu/echolocation

Nisu slepi miševi jedini „specijalisti“ za eholokaciju. Isti princip koriste i kitovi, samo se zvuk prostire kroz vodu.

Sonar i radar koriste isti princip .

 

 

 

 

 

 

 

 

Da se vratimo velikom potkovičaru sa početka priče. Na odličnoj fotografiji biologa i fotografa Dragiše Savića se vidi zašto se zove potkovičar, a i zašto za njega samo rođena mati može reći „Sine moj lepi“ 🙂

K’o pokis’o vrabac

Ne znam zašto se tako kaže kada znamo da se vrabac posle kiše protrese i odleti 🙂 Vrabac ne pokisne „do gole kože“ zato što ima trtičnu (masnu) žlezdu. Trtičnu žlezdu imaju skoro sve ptice, a naročito je razvijena kod vodenih ptica. Ptice kljunom razmazuju masnoću po perju, pa voda sklizne sa perja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Interesantno je ponašanje pupavca, Upupa epops. U vreme gnežđenja, trtična žlezda ženke koja leži na jajima, luči sekret jako neprijatnog mirisa i tako odbija potencijalne predatore. Sekret ima i baktericidno dejstvo. Mladunci, takođe, luče taj smrdljivi sekret sve dok ne napuste gnezdo. Inače, pupavac je ptica koju ćete videti na otvorenim staništima gde lovi insekte, ponekad i sitne gmizavce i žabe, a gnezdo je smešteno u šumi, u duplji drveta. Pupavci su poznati po javljanju, „up-up-up“, ali i po prekrasnoj ćubici na glavi koju imaju i mužjaci i ženke. Spadaju u selice, hladni deo godine provode u Africi.